Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka, pod nji

   Beše mrak. Koračao sam tiho po pločniku jedne mračne ulice kojoj čak ni ime ne znam. Svetla nisu radila i to mi je prijalo. Nisam želeo da ljudi vide usamljenika koji se njiše u ritmu vetra, a baš taj pločnik koji je prihvatao moje trome i bezvoljene korake beše mi najveći neprijatelj. Koliko god da sam se trudio da svoje korake spuštam lagano i smireno, oni su odzvanjali ulicom kao udarci kovača koji na nakovanju, u usijanom gvožđu, oblikuje svoju maštu.
   Zastao sam na trenutak i oslušnuo. Mogao bih se zakleti da slušam tišinu, a čuo sam nešto sasvim drugo; njen korak. Osvrnuh se iza sebe, ali tamo nije bilo ničeg osim mraka. Pratio me je imitirajući njen hod. Podigoh pogled ka nebu kao da želim da ga pitam "zašto", ali umesto odgovora dobih samo jedno "tup" po čelu. Raširih ruke kao da prihvatam Božiji blagoslov i tada osetih još jedno "tup" na obrazu. Kiša!
   Kap po kap, padala je po mojim dlanovima i licu dok sam ga, zatvorenih očiju, uzdizao ka nebu. Ponovo osetih njen dodir na svom licu i rukama. Isto kao nekada! Jedna kap pade mi za vrat i skliznu polako niz njega, kao njena ruka kojom me je nežno češkala kada bismo ostajali sami u mraku. Baš kao sada ova kap, kretala je prstima niz moj vrat, niže i niže, sve do samog njegovog završetka. Svaka druga ruka je tu stala, uplašivši se onoga što je osetila pod prstima, ali ne i njena. Povukla je lagano kragnu moje košulje i nežno, najnežnije, skoro bojažljivo, ali sa dovoljno sigurnosti, spustila svoje usne.
   Nije to bio poljubac, više dodir, ali sam ga ja doživeo kao zemljotres. Prošao je mojim telom ostavljajući me potpuno ogoljenog, sa spuštenim gardom. Podigla je svoju glavu i pogledala me nevinim očima gugutke. Nešto je htela da mi kaže, ali nije bilo potrebno. Sve je već bilo rečeno i svaka naredna reč, samo bi pokvarila trenutak koji se proživljava samo jednom u životu. Prigrlio sam je nežno uza se, ne shvatajući da, u stvari, želim da sačuvam taj trenutak, baš takav kakav je. A bio je nemiran i tih, nabijen emocijama, a opet opušten, bio je nežan i beskonačno dug. Bio je to najljubavniji tenutak koji sam doživeo.
   Sada, na kiši, u mrklom mraku nepoznate ulice, doživeo sam ga ponovo i osetio sam ga isto kao i te prolećne večeri (ili je bila noć) pre toliko godina, kada smo se zagrljeni gledali satima. Iskazivanje ljubavi pogledom je mnogo efikasnije nego rečima. Reči su krute, sirove... Iako ih ima pregršt, nisu dovoljno deskriptivne da opišu pravo osećanje ljubavi. Đavolji su one alat, i ako ne znaš da ih upotrebiš na pravi način, mogu te dovesti u nezamislivo nezavidnu situaciju. Zar nije bolje kada pogledom kazuješ sve? Bez i jedne izgovorene reči, bez mogućnosti da nešto kažeš pogrešno ili da to "nešto" bude naopako protumačeno iznosiš čistotu svojih osećanja. Ogledalom duše, kažu, očima, otkrij sebe onakvog kakav si i dozvoli drugome da te upozna u biti. Da sam joj tada dozvolio da prisloni ruku na moje srce i pročita osečanja iz mojih očiju, iz duše, možda sada ne bih bio tu gde jesam.
   Zagrmelo je, prvi put. Trgoh se i otvorih oči. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali bio sam skroz mokar. Oborih pogled ka zemlji. Ruke su sledile. Polako su pale uz moje telo. I dalje je bio mrak. Pružio sam nogu napred. Drugi korak je sledio. Mislio sam da ću uspeti da napustim ulicu lagano, ali nije bilo tako. Malo po malo, moj korak se pretvorio u trk. Gonjen nepoznatim strahom, trčao sam iz sve snage kao da je tražim (a znao sam da je sada kasno za to) i nekoliko parova kraj kojih sam prošao čudno me je pogledalo.
   Trčao sam dugo. Nisam bio umoran, već neodređeno pothranjen mržnjom koju sam osećao prema svemu, pa i sebi. Prošao sam kroz park u kome sam je prvi put uhvatio za ruku, pored klupe na kojoj smo zagrljeni provodili naše prve zajedničke prolećne dane. U tom histeričnom bežanju od sećanja, nesvesno sam prošao i pored našeg omiljenog restorana, onog u kome smo zajedno popili prvu kafu. Tada mi se prvi put osmehnula, tada me je opčinila. Bežao sam od sebe kroz najteže trenutke koji su tekli iz mog sećanja, sve dok nisam ispred sebe ugledao reku. Bila je to ona ista reka pokraj koje sam je prvi put poljubio. Čak sam se (možda slučajno, mada ne verujem da pored Boga ima mesta za slučajnost) zaustavio baš na onom mestu gde je, kao slučajno, spustila svoju malu glavicu na moje rame pre toliko godina.
   Primetih da mladi par stoji zagrljen na par metara od mene. Izgledali su tako srećno, kao mi nekada. Tada sam poklekao. Snaga me je napustila i bol me je savladao. Klekao sam na popucali asfalt rečnog šetališta dok se sa mene slivala kiša praćena suzama sa lica. Zajecah i to je bio kraj. Nikada više nisam prošao istim ulicama. Koračam sada lagano ulicom kojoj ni ime ne znam, a napolju je i dalje mrak. Svuda je samo mrak...

(Inspirisano romanom "End of the affair" Grejema Grina)