Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka, pod nji

   Stvarno je bilo vreme da napišem nešto novo. Ali ja u glavi nemam ni jednu jedinu pametnu misao, a nisam navikao da pišem gluposti, zaista. Držim se onoga da ako nemaš šta pametno da kažeš bolje je da ćutiš. I šta sad? Nemam ništa pametno da kažem, a ipak pišem. Neki put mi se čini da imam toliko inspiracije da prosto neću stići sve da pretvorim u reči, a vidi me sad... Prazno, ništa, mrak... Dešavalo mi se da ugasim svetlo i legnem ispod toplog pokrivača. I tek tada krene bujica misli, reka osećanja poteče kroz moju glavu, ali džabe. Mene mrzi da ustanem i uzmem olovku u ruke. Lenj sam kao istruleli panj koji čuči u kutu šume dok oko njega drveće buja i raste. Grozan osećaj, zaista grozan.