Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka, pod nji

   Prošlo je dosta vremena od mojih velikih, krokodilskih suza iz vrtića. Došlo je već vreme da se pođe u školu. Šest godinica je imao mali Uroš tada. Ali nije još došlo do škole. Bilo je vreme za prvu simpatiju iz vrtića.
   Igranju na Karaburmi je došao kraj. Moji roditelji se nisu baš slagali. Veliki se jaz napravio između njih. Netrpeljivost je zamenila ljubav i razvod je bio neminovan. Tako sam ja dopao mami na staranje. Zajedno smo prešli da živimo kod bake i deke na Dorćol. Možda je tako i bilo bolje. Kažu da deca lakše prebrode stvari dok su mala. Drugi pak tvrde da traume iz detinjstva ostaju u podsvesti. Šta god da je tačno, ja rastanak roditelja nisam zapamtio ni po lepom ni po ružnom. Jednostavno ga se ne sećam.
   Pošto smo promenili adresu stanovanja morali su da me upišu i u drugi vrtić. Koliko se sećam, nisam imao problema sa odlaskom u njega. Lepo su me prihvatili. Imali smo dve prelepe vaspitačice, Vesnu i Alisu. Ne, nije Alisa bila iz Zemlje Čuda, ali je bila lepa kao Zemlja Čuda. I dalje je lepa iako su je godine dosta promenile. Vesna je bila gorda. Strogoća se mogla zapaziti na njenom licu i čuti u njenom glasu. Bila je pravi vaspitač. Kod nje se od početka znalo ko je ko i šta je šta. Alisa nije bila takva. Bila je ljupka i nežna, ali kada bi se razljutila pretvarala se u pravu vatru. Ipak, obe su nas lepo pazile i trudile se da pomognu kad god je to bilo potrebno.
   Društvance iz vrtića je bilo vrlo čudno. Raznih likova je tamo bilo. Interesantno je da se iz ovog vrtića sećam svakoga ponaosob i da bih za svaki lik mogao da vežem po jednu anegdotu. Na žalost, nemam ni vremena, a ni želje da pišem o svakome od njih. I onako Vama to ništa ne bi značilo. Niste ih poznavali. Na kraju krajeva, nisu ni svi zaslužili da se nađu ovde.
   Na primer, Marko i Stanče su bili lokalni snagatori. Bili su najjači i niko im ništa nije mogao. Njihova reč bila je zakon. Dosta su se družili i bili su nerazdvojni. Takođe, njih dvojica bili su naši lični šoumeni i dvorske lude. Zbog svojih ludorija često su izvlačili deblji kraj. Glavna predstava je jedno vreme bila boks. Naime, kada dođe vreme spavanja i smire se strasti posle ručka, naše dve divne vaspitačice odlaze na kafu sa svojim koleginicama. Tada ostajemo sami. Oni koji nisu baš oduševljeni idejom o popodnevnom spavanju postaju publika. I to kakva publika! Stanče i Marko izlaze na tzv. pozornicu. Pozornicom smo zvali jedan deo sobe koji je bio malo uzdignut od poda. Nije to bilo mnogo, možda petnaestak santimetara, taman koliko jedan stepenik. Deo do zida je bio popunjen policama u kojima su stajale kutije sa igračkama. I pored toga, ostajalo je još dosta prostora za ring. Makljaža je počinjala uvek uz dozvolu sudije. Sudija je uvek bio neko ko je bio dovoljno lud da popije izvlačenje ušiju od strane vaspitačica, a da pritom na boks meču uopšte ne bude važan i zapažen. Ta, nazovi, tuča, više je ličila na tešku sprdačinu. Radili su tu i jastuci i čarape i sva moguća pomoćna sredstva koja su bila pri ruci. Meč se uvek završavao isto, bez pobednka. U stvari, završavao se sa dva gubitnika koji su morali da trpe izvlačenje za uši i čupanje za kosu. U svakom slučaju, bilo nam je interesantno da gledamo takve i slične događaje iz dana u dan.
   Marko je bio glavni nemirko u našoj grupi. Čak je nekoliko puta i bežao iz vrtića. Što je najcrnje, bežao je preko šina do Dunavskog Keja gde je živeo i nikada mu se ništa nije desilo. Pravi mali srećković! Imao je on svoje bisere. Umeo je da ulazi u orman u koji su pakovani kreveti na kojima smo spavali i da unutra izvodi ludorije. Jednom je toliko izludeo Vesnu da ga je zatvorila unutra i nije mu dala da izađe.
   U celom tom vrtiću bila je i jedna simpatična devojčica. Ime joj je bilo Dragana. Kao klinci nismo mnogo razgovarali sa devojčicama. Imali smo svoje igre i igračke i samo smo o njima pričali. Tako ni ja nisam sa Draganom puno razgovarao. Naša konverzacija odvijala se očima. Gledali smo se krišom i ćutke. Deca k'o deca, svi su me zezali. Znate već "Dragana plus Uroš..." i te pesmice. Nisam ja mario mnogo za to, ne. Više mi je smetalo to što su dosadni. Često smo za vreme spavanja ležali krevet do kreveta. Tada bismo razmenili po koju reč i to bi bilo to. Bila je moja prva simpatija.
   Nemojte pomisliti svašta kada budete čuli ono što sada imam da Vam kažem. Iako smo i Dragana i ja bili stidljivi to nas nije sprečilo da ostvarimo jedan vid fizičkog kontakta. Ne, nije to bilo držanje za ruke. Nije ni poljubac. Najtačniji opis te radnje bi bio "pipkanje". Da, pipkanje! Prevedeno na jezik današnjih klinaca, to bi bilo neko soft-core vaćarenje. Ne znam kako smo uopšte došli do tog stadijuma. Iskreno, ni ne sećam se. Ipak, za vreme spavanja zavlačili smo ruke jedno drugom u gaćice i nežno se pipkali. Kreveti su bili namešteni tik jedan uz drugi, a ćebad dovoljno široka da se ništa ne vidi. Nije to bilo ništa posebno, samo jedno najprostije pipkanje. Ne sećam se čak ni šta sam tada osetio i da li sam uopšte išta osetio. Ne sećam se ni koliko je to trajalo ni da li se ponavljalo. Znam samo da Dragana i ja nismo nikada o tome prozborili ni reč.
   Iako smo narednih osam godina proveli u istom odeljenju osnovne škole, nikada nismo pomenuli ni reč vezanu za bilo koji događaj iz vrtića. Jednostavno, ta era naših života se završila. Niko više nije bio zainteresovan je komentariše. Posle svih stvari koje su mi se desile u tom novom vrtiću, Vi biste pomislili da sam ja kasnije bio zaljubljen u Draganu. Ne, nisam bio. Dragana mi nikada više nije bila privlačna ni na koji način. Jedno vreme smo sedeli zajendo u klupi, ali to nas nije zbližilo čak ni kao drugove. Ostali smo hladni jedno prema drugome i ničega više nije bilo među nama. Ja sam našao drugu simpatiju, ali to je već jedna sasvim druga priča.

   Svako jutro u vrtiću za mene je isto počinjalo, suzama, tugom i pogledom kroz zamagljeno staklo ulaznih vrata. Ipak, bilo je tamo nekoliko osoba koje su mi taj deo detinjstva učinile lepšim. Hvala im na tome.
   Odmah pored ulaznih vrata nalazila se ambulanta. U njoj je radila naša medicinska sestra Slavenka. Bilo je to jedno ljupko biće zlatnoplave kose. Nosila je naočare sa ogromnim oknima. Lepo su joj stajale. Uvek je bila obučena u dugi beli mantil, a na nogama su joj zvečale klompe. Tako bela i čista bila je poput kakve snežne kraljice, samo lepša. Slavenka je posedovala čudnu moć. Umela je da fantastično brzo detetu ubije vreme. Uz nju mi je jutro brzo prolazilo, a nemir iz srca nestajao kao da ga nije ni bilo. Sedeli bismo tako svako jutro i pričali. U stvari, ona bi pričala, a ja bih slušao. Sećam se da mi je jednom prilikom za uspomenu poklonila lepu šarenu olovku. Zamislite tog oduševljenja. Dati detetu nešto što je šareno samo po sebi je pun pogodak. Bila je to lepa hemijska olovka. Imala je belo telo i šnalu (onu kojom se olovke kače za džep ili gde već), a ispod nje su se nizali prstenovi u raznim bojama. Dugo sam je čuvao. Mislim da mi se do skoro motala po ćasi za olovke. Na žalost, u velikom kršu povodom renoviranja stana, ta lepa uspomena na Slavenku zauvek je nestala. Ipak, moju medicinsku setru ću uvek pamtiti po umiljatom glasu kojim me je bodrila i po beskrajnim minutima koje mi je posvećivala svakoga jutra. Hvala joj na tome. Bilo bi mi drago kada bi znala da je nisam zaboravio.
   Kada bi jutro malo poodmaklo izlazili bismo da se poigramo u dvorištu. Tada se pojavljivao moj drugi Anđeo čuvar. Moja baka čekala me je kraj ograde. Uvek je sa sobom nosila nekoliko bombona ili jagodica da me uznenadi. Ja bih se kao kakav zatvorenik uhvatio za čelične šipke polu-zarđale ograde, a moja baka Ljilja bi me hranila Pez bombonicama, jagodama, čokoladnim bananicama... Bila je tu i po suncu i po kiši, po vetru i snegu... Uvek je bila tu, jer je znala da ću je čekati. Kada bi došlo vreme da se ponovo uđe unutra, pratila bi me pogledom sve do ulaza. Tada bi me opet obuzela tuga i očajanje. Čak su i suze počinjale ponovo da teku. Na žalost, mog Anđela više nema da se zajedno setimo tih dana. Moja ljubav prema njoj uvek će ostati čista i puna zahvalnosti za prelepe dane koje mi je pružila. Hvala ti, bako. Nikada te neću zaboraviti, ti to znaš.
   Ulazak u sivilo vrtića ponovo je budio u meni ružna osećanja. Srećom, ubrzo bi se začula škripa točkića. Bila su to kolica koja razvoze ručak. Ali nisu kolica bila ta koja bi me obradovala, već moja teta Desa. Ona je bila tu da me oraspoloži u trenucima brige i straha. Vozili bismo zajedno ručak od sobe do sobe. Bila je vrlo ljupka. Stalno mi se obraćala sa "pile" ili "sunce". Voleo sam je, a i ona mene. Sve je zvečalo dok smo jurili hodnicima. Limeni tanjiri su se tresli, a šoljice zveckale u ritmu truckanja. Ne sećam se da li sam imao kakvu protekciju u vezi sa klopom. Verujem da sam bio povlašćen, jer sam kao dete bio veoma probirljiv i nisam voleo sve da jedem. Kada bismo završili vožnju, Desa bi me je ostavljala da se igram sa ostalom decom. Tu me je preuzimalo novo ljupko lice... Nevena.
   Nevena je bila moja prva komšinica, bukvalno vrata do vrata. Živahan devojčurak pun energije i želje za igrom. Zajedno smo bili u vrtiću i davala je sve od sebe da budem srećan tamo. Stalno me je držala za ruku i šetala naokolo. Bilo je slatko. Trčali smo i klizali se po parketu fiskulturne sale, valjali se po podu i igrali kockicama. U dvorištu smo jahali drveni vozić i verali se po penjalicama. Lepo me je čuvala. Pravi mali Anđeo. Posle je porasla, raskrupnjala se i postala veliki Anđeo.
   Tako su prolazili dani u jednom sumornom vrtiću na Karaburmi. Kasnije u toku dana moji bi došli po mene i odveli me kući. Ipak, voleo sam da se igram u tom dvorištu. Baka me je često tu dovodila i stvarno sam uživao. Na žalost mojih roditelja, taj vrtić nisam nikada prihvatio. U lepom sećanju su mi ostale samo te svetle tačke ljupkih ljudi koji su se trudili da mi boravak tamo učine što manje mučnim. Još jednom im hvala na tome.