Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka, pod nji

   Dobio sam danas trinaestu platu. Lep gest uprave, nema šta. A već nedelju dana sve kao da je u znaku broja 13, hoću da kažem baksuzno. Dobro, nije baksuzno, ali nedefinisano. Nit' smrdi nit' miriše, što bi rekli. Mrzim to. I do te mere je sve usrano da sam danas samo belo gledao u mail generalnog direktora u kome nam čestita NG i obaveštava nas da nas je obradovao 13. platom. Nisam se ni najmanje obradovao. Toliko sam se usrao. Jel treba reći išta više?

   Nova Godina nam se polako i neprimetno primiče. Euforija se sve veća. Gledam lica dok prolazim ulicom. Oči im sjaje, a radost im se crveni na smrznutim obrazima. Svi su ushićeni. Novogodišnja kupovina je postala najviše spominjana reč u poslednjih nekoliko dana. Reka ljudi žuri posle posla da stigne pre zatvaranja radnji i kupi svojim najbližima poklone. Uzbuđenje je na vrhuncu!

   Kako su godine prolazile, ja sam sve blaže i blaže doživljavao novu godinu. Slično onome kada deca odrastaju i polako shvataju da Deda Mraz u stvari ne postoji. Nema više onog lepog osećanja euforije koje me je obuzimalo pred kraj svake godine. Ne znam zašto je to tako, a objašnjenje ni ne pokušavam da nađem. Zvali su me prijatelji, nije da nisu, na lepa i prijatna mesta. I dalje mogu da se odlučim za Novu Godinu uz bluz ili džez, što bi mi svakako prijalo, ali jednostavno nemam želju za time. Najradije bih presedeo kući uz TV program i muziku po svom, proverenom, izboru, ali prijatelji će se naljutiti, a ja to ne želim. Neki put mi se čini da suviše mislim na druge, a sa druge strane, ponekad ispada da previše mislim na sebe. Mislim da ću ovaj put učiniti onako kako meni prija. Ipak, Nova Godina je. Biće puno ljudi tamo gde bi trebalo da se pojavim. Jedan čovek manje im neće faliti. Kada malo popiju, sve će im biti ravno do Kosova. Ujutru, dok bezuspešno budu terali mamurluk, neće se ni sećati da sam im nedostajao.

   Nije meni do Nove Godine, ni do proslava, žurki, pića, devojaka, seksa ili čega već. Problem je što se osećam prazno, ali nekako kao da falim sam sebi. Imam utisak da tražim nešto što nikada neću naći. Ovih dana mi toliko prija samoća da me i najobičniji telefonski poziv izbaci iz ravonteže mira koju jedva održavam. Trudim se da zadržim balans između onoga što je meni potrebno i onoga što drugi traže od mene. Za sada se držim i to dobro. Ali bolji dani definitivno dolaze. Sačekaću ih raširenih ruku i punih pluća.

   Stvarno je bilo vreme da napišem nešto novo. Ali ja u glavi nemam ni jednu jedinu pametnu misao, a nisam navikao da pišem gluposti, zaista. Držim se onoga da ako nemaš šta pametno da kažeš bolje je da ćutiš. I šta sad? Nemam ništa pametno da kažem, a ipak pišem. Neki put mi se čini da imam toliko inspiracije da prosto neću stići sve da pretvorim u reči, a vidi me sad... Prazno, ništa, mrak... Dešavalo mi se da ugasim svetlo i legnem ispod toplog pokrivača. I tek tada krene bujica misli, reka osećanja poteče kroz moju glavu, ali džabe. Mene mrzi da ustanem i uzmem olovku u ruke. Lenj sam kao istruleli panj koji čuči u kutu šume dok oko njega drveće buja i raste. Grozan osećaj, zaista grozan.