Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka, pod nji

   Tek kad omatoriš shvatiš kako ti je život brzo prošao. Nisam još spucao ni četvrt veka, a već mi se čini da je to vreme proletelo u deliću sekunde. Posmatram neke budale oko sebe i pitam se šta se dešava u njihovim glavama. Često, onako u očaju pomislim, da mi je njihov mozak na samo jedan dan, pa da se odmorim kao čovek. Šteta, nisamo modularno pravljeni... :-)
    Lepi goropadni cvet se polako osušio. Poslednji razred osnovne škole približavao se kraju i euforija male mature postajala je sve veća. Sve više smo pričali o toj temi. Nije mogao da prođe dan, a da neko ne pomene nešto vezano za nju. I tako, užurbano smo krnjili to malo parče vremena koje nam je ostalo u rukama, ne shvatajući da je, u stvari, baš ono, jedina svar koju nikada nećemo moći da nadoknadimo.
   Bili smo klinci. Uhvati me s vremena na vreme ono osećanje čežnje, pa se dohvatim tih starih slika. Kakav nam je samo sjaj tada izbijao iz očiju. Kakva energija! Ipak, to su bila samo dečačka lica. Blagi osmesi puni topline i međusobnog razumevanja. I pored svega, uvek se obradujem kada me te slike podsete na neke lepe događaje. Toplina koja se tada javi u srcu i oko njega nema definiciju. To je samo jedno lepo osećanje i to je dovoljno.
   Sećam se da je naše malo-veliko veče trebalo da se dogodi u hotelu "M". Tako je i bilo. Prostor u kome smo se našli bio je veličine malo većeg kluba. Taman za četiri razreda, a to nije bilo više od 115 ljudi zajedno sa nastavnicima. Muzika je bila prihvatljiva i krajnje umesna. Nekoliko nas se smestilo za poveći sto. Nikola, Ivan i ja bili smo u društvu naših dragih i veoma lepih drugarica Jelene, Milice i Tanje. Ako se pitate da li je to "ona" Milica, reći ću Vam. Da, jeste!
   Sedeli smo, pričali, smejali se. Bilo je veoma lepo. I svaki put kada bih pomislio da je ovo samo znak crvene lampice koja označava kraj nečega lepog, jednog perioda koji se nikada neće vratiti, jedne kriške života koja je možda bila najslađa od svih, rastužio bih se skoro do suza. Zato sam pokušao da mislim samo na lepe stvari, a jedna od najlepših je bila Jovana.
   Jovanu iz tadašnjeg VIII/3 znao sam još od kada smo zajedno pohađali kurs modernog plesa, a ako se dobro sećam, išli smo zajdno i na engleski. Bio je to period oko V razreda. Baš smo bili mali.
   Sada, na malom jubileju, pozvao sam je na ples, a dobro se sećam i koja je pesma bila u pitanju. Jedna od mojih omiljenih, "Nekako s proleća". Bilo je... hm... Pa, blago rečeno, bilo je predivno plesati sa njom. Nosila je lepu, dugu, zelenu haljinu i time zasenila sve ostale devojke koje su se okrenule kratkim, ali ne i neukusnim, suknjicama. Mirisala je kao... Kao sveže pokošena trava na jutarnjoj rosi. To je bio onaj pravi miris koji ti tako oplemeni sliku koju vidiš da ona poprimi sasvim novi izgled u tvojim očima. Bila je savršena! Pesma se polako završavala i ja nisam bio nimalo srećan zbog toga. Bilo mi je tako lepo, a nadam se i njoj. Na kraju, kada su se naša tela udaljila jedno od drugog, pogledao sam u njene lepe, krupne, tamne oči. Trajalo je to sekundu ili dve, a onda sam nežno, nežnije no ikada, podigao njenu ruku ka svom licu gledajući je i dalje u oči i poljubio je. Činilo mi se da je ostala malo zatečena. Najljubaznije sam joj zahvalio na plesu i pogledom je otpratio do njenog stola. Kako se samo kretala. Bio je to tako lagan hod, kao da lebdi tik iznad podijuma.
   Vratio sam se za sto totalno opijen i sasvim u svojim mislima. Čuo sam žamor oko sebe. Drugari su pričali i smejali se. Verovatno su se sećali starih nestašluka i lepih, zajednički provedenih trenutaka. Ja pojma nemam šta se tada sve izdešavalo. Kao da imam rupu u sećanju. Onda je počela još jedna lepa pesma, "Unbreak my heart". Sećam se da sam skočio i potrčao da ponovo nađem Jovanu. Uhvatio sam je na pola puta do ko zna čega i zamolio za još jedan ples. Nije bila baš najsrećnija zbog toga, ali me nije odbila. Uživao sam u svakom pokretu koji smo napravili zajedno. Osećao sam dodir njene ruke na mom ramenu kao nežan dodir anđela. Što sam više uživao, to je vreme brže prolazilo. Pesma se ubrzo završila. Još jednom sam joj poljubio ruku i uljudno se zahvalio na plesu. I to je bilo to.
   Ne znam u koje doba smo stigli pred školu. Dogovor je bio da svi odemo kod jedne od drugarica na žurku. Ništa se specijalno tamo nije dešavalo. Meni je više ličilo na pogreb nego na žurku, ali možda je to samo moje mišljenje. Ubrzo sam se pokupio i zapalio na spavanjac.
   Dugo nisam mogao da saberem utiske. Gledao sam u plafon i razmišljao kao se upravo završio jedan predivan deo mog života. Nedostajali su mi drugovi i drugarice iz škole. Iako smo svi tu, relativno blizu jedni drugima, znao sam da nikada više neće biti isto. Svaki dan proveden u školi sada sam gledao iz drugog ugla. Sećao sam se šta smo jedni drugima govorili, kako smo se šalili, tešili, pomagali i odmagali. To mi je nateralo suze u oči, ali sam ipak nekako uspeo da zaspim.
   Naredni dan je bio nešto posebno. Dogovor je bio da se svi maturanti skupe u dvorištu škole. Došla je gomila nas. Pričali smo i šalili se. Blicevi su sevali na svakom koraku. Neko je čak dobio ideju da kupimo kese za zamrzivač, da ih punimo vodom i gađamo se. Genijalci, nema šta! Tako i bi. Dule i ja smo kupili celo pakovanje kesa. Iz jednog podruma u kome je postojala česma, ukrali smo veliku molersku kofu i u nju smestili kese koje smo prethodno napunili vodom. Kakvo je to samo kidanje bilo! Zabava milenijuma! Prštale su kese na sve strane! Još jedna ekipica je donela svoje kese. Voda je letela na sve i svakoga. Svi smo bili mokri!
   U toj gužvi, ugledao sam Jovanu potpuno okupanu. Zamolio sam je da se sklonimo u stranu i popričamo. Iako je napolju vreme bilo sunčano i toplo, nije bilo dovoljno vruće da bismo šetali ispolivani vodom. Duvao je slab i jedva osetan vetrić, ali kada si mokar do gole kože i to je suviše. Jovana je otišla kući da se presvuče, a ja sam je čekao. Brzo se vratila.
   Ne sećam se tačno svojih reči, ali znam da sam joj rekao da mi se sviđa i da bih voleo da znam šta ona ima da kaže o meni. Tuc, muc, nije bilo baš ohrabrujuće. Dobio sam odgovor da sam fin, ali da ona sada nema potrebu da ima dečka. Mladost ludost i postupio sam loše. Rekao sam joj sledeće: "Ili ti se sviđam ili ne. Nema tu mnogo mudrovanja." Naravno, potpuno zasluženo sopstvenom glupošću, dobio sam odgovor da joj se u tom slučaju ne sviđam. I tako bi. Moja prva korpa. Nije bilo tako stašno, mada moram da priznam da mi je bilo krivo. Baš mi se dopadala, baš, baš...
   Tako se završio jedan predivan deo mog života. Druženje sa durgovima iz škole se svelo na veoma retke susrete. Viđali smo se tu i tamo, pričali smo telefonom, ali to više nije bilo to. Završilo se. To je trenutak kada moramo da shvatimo da je došlo vreme za novi početak, jer kraj ne postoji. Postoje samo novi početci i samo od nas zavisi šta će dalje biti.

   Jovanu sam retko viđao. Uvek bismo se ljubazno pozdravili i popričali. Svaki put kad bih je video bila je sve lepša i lepša. Bojim se da bi me njena lepota mogla ubiti kada bih je sledeći put video, jer "...bila je tako lijepa i uvijek se sjetim nje... Divna je ona bila kao tog jutra dan... Možda je tako bolje, zaborav briše sve, al' ipak, često se sjetim nje..."