Stiću sutra do mraka do komšijskog oblaka, pod nji

   Sinoć sam jedva dočekao kišu. Noć pre toga nisam oka sklopio. Baš je bilo vruće. Vrteo sam se satima po krevetu znojeći se. Nisam znao šta ću sa sobom. Jedva da sam malo dremnuo. Ali sinoć... E, to je bila noć! Kiša, mir... Niti previše hldno, niti previše vruće. Možda je bilo za nijansu toplije nego što ja volim, ali... Spavao sam kao kad zmaj spava višegodišnji san, mirno...

   Čitam pre neki dan jednu vrstu šaljivog horoskopa. Nije da sam se trudio da zapamtim šta piše, ali jedna mi je rečenica ostala duboko urezana u sećanju. A kaže ovako: "Jarac treba da izbegava duže zadržavanje na jednom mestu, jer pušta korenje i postaje drvo." I... smešno je, znam... ali i tužno, a još gore, potpuno je tačno.

   Zato ja danas počinjem da čupam korenje i krećem kao Drvobradi Ent napred u poslednji marš. Promene moraju da se dese, i da se stalno dešavaju. Prvi korak je bio težak. Drugi... malo lakši. Uskoro će koračanje postati rutina... a moja destinacija - VRH!

   Šta reći posle svega što se sinoć dogodilo na Eurosongu. Ja sam presrećan, ali u isto vreme i ozbiljno zabrinut i zgrožen! Da zanemarimo to što je na celom festivalu bilo pet ili šest kompozicija koje se zaista mogu podvesti pod tu kategoriju. To su bile zaista dobro ukomponovane celine i nešto na šta bi slušaoci mogli kad tad opet da se vrate.

   Dobio sam danas trinaestu platu. Lep gest uprave, nema šta. A već nedelju dana sve kao da je u znaku broja 13, hoću da kažem baksuzno. Dobro, nije baksuzno, ali nedefinisano. Nit' smrdi nit' miriše, što bi rekli. Mrzim to. I do te mere je sve usrano da sam danas samo belo gledao u mail generalnog direktora u kome nam čestita NG i obaveštava nas da nas je obradovao 13. platom. Nisam se ni najmanje obradovao. Toliko sam se usrao. Jel treba reći išta više?

   Nova Godina nam se polako i neprimetno primiče. Euforija se sve veća. Gledam lica dok prolazim ulicom. Oči im sjaje, a radost im se crveni na smrznutim obrazima. Svi su ushićeni. Novogodišnja kupovina je postala najviše spominjana reč u poslednjih nekoliko dana. Reka ljudi žuri posle posla da stigne pre zatvaranja radnji i kupi svojim najbližima poklone. Uzbuđenje je na vrhuncu!

   Kako su godine prolazile, ja sam sve blaže i blaže doživljavao novu godinu. Slično onome kada deca odrastaju i polako shvataju da Deda Mraz u stvari ne postoji. Nema više onog lepog osećanja euforije koje me je obuzimalo pred kraj svake godine. Ne znam zašto je to tako, a objašnjenje ni ne pokušavam da nađem. Zvali su me prijatelji, nije da nisu, na lepa i prijatna mesta. I dalje mogu da se odlučim za Novu Godinu uz bluz ili džez, što bi mi svakako prijalo, ali jednostavno nemam želju za time. Najradije bih presedeo kući uz TV program i muziku po svom, proverenom, izboru, ali prijatelji će se naljutiti, a ja to ne želim. Neki put mi se čini da suviše mislim na druge, a sa druge strane, ponekad ispada da previše mislim na sebe. Mislim da ću ovaj put učiniti onako kako meni prija. Ipak, Nova Godina je. Biće puno ljudi tamo gde bi trebalo da se pojavim. Jedan čovek manje im neće faliti. Kada malo popiju, sve će im biti ravno do Kosova. Ujutru, dok bezuspešno budu terali mamurluk, neće se ni sećati da sam im nedostajao.

   Nije meni do Nove Godine, ni do proslava, žurki, pića, devojaka, seksa ili čega već. Problem je što se osećam prazno, ali nekako kao da falim sam sebi. Imam utisak da tražim nešto što nikada neću naći. Ovih dana mi toliko prija samoća da me i najobičniji telefonski poziv izbaci iz ravonteže mira koju jedva održavam. Trudim se da zadržim balans između onoga što je meni potrebno i onoga što drugi traže od mene. Za sada se držim i to dobro. Ali bolji dani definitivno dolaze. Sačekaću ih raširenih ruku i punih pluća.

   Stvarno je bilo vreme da napišem nešto novo. Ali ja u glavi nemam ni jednu jedinu pametnu misao, a nisam navikao da pišem gluposti, zaista. Držim se onoga da ako nemaš šta pametno da kažeš bolje je da ćutiš. I šta sad? Nemam ništa pametno da kažem, a ipak pišem. Neki put mi se čini da imam toliko inspiracije da prosto neću stići sve da pretvorim u reči, a vidi me sad... Prazno, ništa, mrak... Dešavalo mi se da ugasim svetlo i legnem ispod toplog pokrivača. I tek tada krene bujica misli, reka osećanja poteče kroz moju glavu, ali džabe. Mene mrzi da ustanem i uzmem olovku u ruke. Lenj sam kao istruleli panj koji čuči u kutu šume dok oko njega drveće buja i raste. Grozan osećaj, zaista grozan.

   Beše mrak. Koračao sam tiho po pločniku jedne mračne ulice kojoj čak ni ime ne znam. Svetla nisu radila i to mi je prijalo. Nisam želeo da ljudi vide usamljenika koji se njiše u ritmu vetra, a baš taj pločnik koji je prihvatao moje trome i bezvoljene korake beše mi najveći neprijatelj. Koliko god da sam se trudio da svoje korake spuštam lagano i smireno, oni su odzvanjali ulicom kao udarci kovača koji na nakovanju, u usijanom gvožđu, oblikuje svoju maštu.
   Zastao sam na trenutak i oslušnuo. Mogao bih se zakleti da slušam tišinu, a čuo sam nešto sasvim drugo; njen korak. Osvrnuh se iza sebe, ali tamo nije bilo ničeg osim mraka. Pratio me je imitirajući njen hod. Podigoh pogled ka nebu kao da želim da ga pitam "zašto", ali umesto odgovora dobih samo jedno "tup" po čelu. Raširih ruke kao da prihvatam Božiji blagoslov i tada osetih još jedno "tup" na obrazu. Kiša!
   Kap po kap, padala je po mojim dlanovima i licu dok sam ga, zatvorenih očiju, uzdizao ka nebu. Ponovo osetih njen dodir na svom licu i rukama. Isto kao nekada! Jedna kap pade mi za vrat i skliznu polako niz njega, kao njena ruka kojom me je nežno češkala kada bismo ostajali sami u mraku. Baš kao sada ova kap, kretala je prstima niz moj vrat, niže i niže, sve do samog njegovog završetka. Svaka druga ruka je tu stala, uplašivši se onoga što je osetila pod prstima, ali ne i njena. Povukla je lagano kragnu moje košulje i nežno, najnežnije, skoro bojažljivo, ali sa dovoljno sigurnosti, spustila svoje usne.
   Nije to bio poljubac, više dodir, ali sam ga ja doživeo kao zemljotres. Prošao je mojim telom ostavljajući me potpuno ogoljenog, sa spuštenim gardom. Podigla je svoju glavu i pogledala me nevinim očima gugutke. Nešto je htela da mi kaže, ali nije bilo potrebno. Sve je već bilo rečeno i svaka naredna reč, samo bi pokvarila trenutak koji se proživljava samo jednom u životu. Prigrlio sam je nežno uza se, ne shvatajući da, u stvari, želim da sačuvam taj trenutak, baš takav kakav je. A bio je nemiran i tih, nabijen emocijama, a opet opušten, bio je nežan i beskonačno dug. Bio je to najljubavniji tenutak koji sam doživeo.
   Sada, na kiši, u mrklom mraku nepoznate ulice, doživeo sam ga ponovo i osetio sam ga isto kao i te prolećne večeri (ili je bila noć) pre toliko godina, kada smo se zagrljeni gledali satima. Iskazivanje ljubavi pogledom je mnogo efikasnije nego rečima. Reči su krute, sirove... Iako ih ima pregršt, nisu dovoljno deskriptivne da opišu pravo osećanje ljubavi. Đavolji su one alat, i ako ne znaš da ih upotrebiš na pravi način, mogu te dovesti u nezamislivo nezavidnu situaciju. Zar nije bolje kada pogledom kazuješ sve? Bez i jedne izgovorene reči, bez mogućnosti da nešto kažeš pogrešno ili da to "nešto" bude naopako protumačeno iznosiš čistotu svojih osećanja. Ogledalom duše, kažu, očima, otkrij sebe onakvog kakav si i dozvoli drugome da te upozna u biti. Da sam joj tada dozvolio da prisloni ruku na moje srce i pročita osečanja iz mojih očiju, iz duše, možda sada ne bih bio tu gde jesam.
   Zagrmelo je, prvi put. Trgoh se i otvorih oči. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali bio sam skroz mokar. Oborih pogled ka zemlji. Ruke su sledile. Polako su pale uz moje telo. I dalje je bio mrak. Pružio sam nogu napred. Drugi korak je sledio. Mislio sam da ću uspeti da napustim ulicu lagano, ali nije bilo tako. Malo po malo, moj korak se pretvorio u trk. Gonjen nepoznatim strahom, trčao sam iz sve snage kao da je tražim (a znao sam da je sada kasno za to) i nekoliko parova kraj kojih sam prošao čudno me je pogledalo.
   Trčao sam dugo. Nisam bio umoran, već neodređeno pothranjen mržnjom koju sam osećao prema svemu, pa i sebi. Prošao sam kroz park u kome sam je prvi put uhvatio za ruku, pored klupe na kojoj smo zagrljeni provodili naše prve zajedničke prolećne dane. U tom histeričnom bežanju od sećanja, nesvesno sam prošao i pored našeg omiljenog restorana, onog u kome smo zajedno popili prvu kafu. Tada mi se prvi put osmehnula, tada me je opčinila. Bežao sam od sebe kroz najteže trenutke koji su tekli iz mog sećanja, sve dok nisam ispred sebe ugledao reku. Bila je to ona ista reka pokraj koje sam je prvi put poljubio. Čak sam se (možda slučajno, mada ne verujem da pored Boga ima mesta za slučajnost) zaustavio baš na onom mestu gde je, kao slučajno, spustila svoju malu glavicu na moje rame pre toliko godina.
   Primetih da mladi par stoji zagrljen na par metara od mene. Izgledali su tako srećno, kao mi nekada. Tada sam poklekao. Snaga me je napustila i bol me je savladao. Klekao sam na popucali asfalt rečnog šetališta dok se sa mene slivala kiša praćena suzama sa lica. Zajecah i to je bio kraj. Nikada više nisam prošao istim ulicama. Koračam sada lagano ulicom kojoj ni ime ne znam, a napolju je i dalje mrak. Svuda je samo mrak...

(Inspirisano romanom "End of the affair" Grejema Grina)

   Istina je onoliko jasna koliko nam naša najveća sumnja dozvoljava da vidimo. Često, ta nam sumnja toliko zatruje um, da jedva možemo videti dalje od sopstvenog nosa. Kada se izgubimo u toj beskrajnoj magli neistina , sumnji i bola, važno je da imamo nekoga čiste svesti, neiskvarene savesti i dobre volje. Takvih je malo, ali ako zaista nešto vrediš, "on" će te pronaći. Tvoj anđeo čuvar će se pojaviti kada to bude zaista potrebno i ostaće uz tebe dokle god je to neophodno. Interesantno je, da će otići u pravom trenutku i ti nećeš znati zašto. Znaćeš samo da je tako moralo da bude i shvatićeš da je jedino tako ispravno. Osetićeš bol, ali on neće moći da se meri ni sa jednom sitnicom koju ti je tvoj anđeo čuvar pružio u pravom trenutku. I nećeš biti svesna ko je bio pored tebe sve dok taj neko ne iščezne. Ali to je tako, ne pravi od tuge nauku...


(Inspirisano kratkim odlomkom iz knjige "Zahir" Paola Koelja, a posvećeno jednoj izuzetnoj osobi.)

"Ako me pitaš da li mi prija tvoje društvo, odgovor je "da". Međutim, ako te zanima da li bih mogla da živim bez tebe, odgovor je takođe "da". Ljudsko biće ima dva velika problema. Prvi je da zna kad treba da počne, drugi - da zna kad treba da prestane. Sloboda nije odsustvo obaveza, već sposobnost da izaberem i prihvatim ono što je za mene najbolje."

Odlomak iz romana "Zahir" (Paolo Koeljo)

   Tek kad omatoriš shvatiš kako ti je život brzo prošao. Nisam još spucao ni četvrt veka, a već mi se čini da je to vreme proletelo u deliću sekunde. Posmatram neke budale oko sebe i pitam se šta se dešava u njihovim glavama. Često, onako u očaju pomislim, da mi je njihov mozak na samo jedan dan, pa da se odmorim kao čovek. Šteta, nisamo modularno pravljeni... :-)
    Lepi goropadni cvet se polako osušio. Poslednji razred osnovne škole približavao se kraju i euforija male mature postajala je sve veća. Sve više smo pričali o toj temi. Nije mogao da prođe dan, a da neko ne pomene nešto vezano za nju. I tako, užurbano smo krnjili to malo parče vremena koje nam je ostalo u rukama, ne shvatajući da je, u stvari, baš ono, jedina svar koju nikada nećemo moći da nadoknadimo.
   Bili smo klinci. Uhvati me s vremena na vreme ono osećanje čežnje, pa se dohvatim tih starih slika. Kakav nam je samo sjaj tada izbijao iz očiju. Kakva energija! Ipak, to su bila samo dečačka lica. Blagi osmesi puni topline i međusobnog razumevanja. I pored svega, uvek se obradujem kada me te slike podsete na neke lepe događaje. Toplina koja se tada javi u srcu i oko njega nema definiciju. To je samo jedno lepo osećanje i to je dovoljno.
   Sećam se da je naše malo-veliko veče trebalo da se dogodi u hotelu "M". Tako je i bilo. Prostor u kome smo se našli bio je veličine malo većeg kluba. Taman za četiri razreda, a to nije bilo više od 115 ljudi zajedno sa nastavnicima. Muzika je bila prihvatljiva i krajnje umesna. Nekoliko nas se smestilo za poveći sto. Nikola, Ivan i ja bili smo u društvu naših dragih i veoma lepih drugarica Jelene, Milice i Tanje. Ako se pitate da li je to "ona" Milica, reći ću Vam. Da, jeste!
   Sedeli smo, pričali, smejali se. Bilo je veoma lepo. I svaki put kada bih pomislio da je ovo samo znak crvene lampice koja označava kraj nečega lepog, jednog perioda koji se nikada neće vratiti, jedne kriške života koja je možda bila najslađa od svih, rastužio bih se skoro do suza. Zato sam pokušao da mislim samo na lepe stvari, a jedna od najlepših je bila Jovana.
   Jovanu iz tadašnjeg VIII/3 znao sam još od kada smo zajedno pohađali kurs modernog plesa, a ako se dobro sećam, išli smo zajdno i na engleski. Bio je to period oko V razreda. Baš smo bili mali.
   Sada, na malom jubileju, pozvao sam je na ples, a dobro se sećam i koja je pesma bila u pitanju. Jedna od mojih omiljenih, "Nekako s proleća". Bilo je... hm... Pa, blago rečeno, bilo je predivno plesati sa njom. Nosila je lepu, dugu, zelenu haljinu i time zasenila sve ostale devojke koje su se okrenule kratkim, ali ne i neukusnim, suknjicama. Mirisala je kao... Kao sveže pokošena trava na jutarnjoj rosi. To je bio onaj pravi miris koji ti tako oplemeni sliku koju vidiš da ona poprimi sasvim novi izgled u tvojim očima. Bila je savršena! Pesma se polako završavala i ja nisam bio nimalo srećan zbog toga. Bilo mi je tako lepo, a nadam se i njoj. Na kraju, kada su se naša tela udaljila jedno od drugog, pogledao sam u njene lepe, krupne, tamne oči. Trajalo je to sekundu ili dve, a onda sam nežno, nežnije no ikada, podigao njenu ruku ka svom licu gledajući je i dalje u oči i poljubio je. Činilo mi se da je ostala malo zatečena. Najljubaznije sam joj zahvalio na plesu i pogledom je otpratio do njenog stola. Kako se samo kretala. Bio je to tako lagan hod, kao da lebdi tik iznad podijuma.
   Vratio sam se za sto totalno opijen i sasvim u svojim mislima. Čuo sam žamor oko sebe. Drugari su pričali i smejali se. Verovatno su se sećali starih nestašluka i lepih, zajednički provedenih trenutaka. Ja pojma nemam šta se tada sve izdešavalo. Kao da imam rupu u sećanju. Onda je počela još jedna lepa pesma, "Unbreak my heart". Sećam se da sam skočio i potrčao da ponovo nađem Jovanu. Uhvatio sam je na pola puta do ko zna čega i zamolio za još jedan ples. Nije bila baš najsrećnija zbog toga, ali me nije odbila. Uživao sam u svakom pokretu koji smo napravili zajedno. Osećao sam dodir njene ruke na mom ramenu kao nežan dodir anđela. Što sam više uživao, to je vreme brže prolazilo. Pesma se ubrzo završila. Još jednom sam joj poljubio ruku i uljudno se zahvalio na plesu. I to je bilo to.
   Ne znam u koje doba smo stigli pred školu. Dogovor je bio da svi odemo kod jedne od drugarica na žurku. Ništa se specijalno tamo nije dešavalo. Meni je više ličilo na pogreb nego na žurku, ali možda je to samo moje mišljenje. Ubrzo sam se pokupio i zapalio na spavanjac.
   Dugo nisam mogao da saberem utiske. Gledao sam u plafon i razmišljao kao se upravo završio jedan predivan deo mog života. Nedostajali su mi drugovi i drugarice iz škole. Iako smo svi tu, relativno blizu jedni drugima, znao sam da nikada više neće biti isto. Svaki dan proveden u školi sada sam gledao iz drugog ugla. Sećao sam se šta smo jedni drugima govorili, kako smo se šalili, tešili, pomagali i odmagali. To mi je nateralo suze u oči, ali sam ipak nekako uspeo da zaspim.
   Naredni dan je bio nešto posebno. Dogovor je bio da se svi maturanti skupe u dvorištu škole. Došla je gomila nas. Pričali smo i šalili se. Blicevi su sevali na svakom koraku. Neko je čak dobio ideju da kupimo kese za zamrzivač, da ih punimo vodom i gađamo se. Genijalci, nema šta! Tako i bi. Dule i ja smo kupili celo pakovanje kesa. Iz jednog podruma u kome je postojala česma, ukrali smo veliku molersku kofu i u nju smestili kese koje smo prethodno napunili vodom. Kakvo je to samo kidanje bilo! Zabava milenijuma! Prštale su kese na sve strane! Još jedna ekipica je donela svoje kese. Voda je letela na sve i svakoga. Svi smo bili mokri!
   U toj gužvi, ugledao sam Jovanu potpuno okupanu. Zamolio sam je da se sklonimo u stranu i popričamo. Iako je napolju vreme bilo sunčano i toplo, nije bilo dovoljno vruće da bismo šetali ispolivani vodom. Duvao je slab i jedva osetan vetrić, ali kada si mokar do gole kože i to je suviše. Jovana je otišla kući da se presvuče, a ja sam je čekao. Brzo se vratila.
   Ne sećam se tačno svojih reči, ali znam da sam joj rekao da mi se sviđa i da bih voleo da znam šta ona ima da kaže o meni. Tuc, muc, nije bilo baš ohrabrujuće. Dobio sam odgovor da sam fin, ali da ona sada nema potrebu da ima dečka. Mladost ludost i postupio sam loše. Rekao sam joj sledeće: "Ili ti se sviđam ili ne. Nema tu mnogo mudrovanja." Naravno, potpuno zasluženo sopstvenom glupošću, dobio sam odgovor da joj se u tom slučaju ne sviđam. I tako bi. Moja prva korpa. Nije bilo tako stašno, mada moram da priznam da mi je bilo krivo. Baš mi se dopadala, baš, baš...
   Tako se završio jedan predivan deo mog života. Druženje sa durgovima iz škole se svelo na veoma retke susrete. Viđali smo se tu i tamo, pričali smo telefonom, ali to više nije bilo to. Završilo se. To je trenutak kada moramo da shvatimo da je došlo vreme za novi početak, jer kraj ne postoji. Postoje samo novi početci i samo od nas zavisi šta će dalje biti.

   Jovanu sam retko viđao. Uvek bismo se ljubazno pozdravili i popričali. Svaki put kad bih je video bila je sve lepša i lepša. Bojim se da bi me njena lepota mogla ubiti kada bih je sledeći put video, jer "...bila je tako lijepa i uvijek se sjetim nje... Divna je ona bila kao tog jutra dan... Možda je tako bolje, zaborav briše sve, al' ipak, često se sjetim nje..."

   The art of losing isn't hard to master; so many things seem... filled... with the intent to be lost that their loss is no disaster. Lose something every day. Accept the fluster of lost door keys, the hour badly spent. The art of losing isn't hard to master. I lost two cities, lovely ones. And, vaster, some realms I owned, two rivers, a continent. I miss them, but it wasn't a disaster. Even losing you... the joking voice, a gesture I love... I shan't have lied. It's evident the art of losing is not too hard to master though it may look like... Write it!... like disaster.